О Грачаници
Почеци хришћанске историје на просторима данашњег Косова и Метохије могу се пратити још од апостолских времена, када су по предању Св. Апостоли Андреј и Павле посетили ове просторе и донели светлост Еванђеља. Овде су своју веру у Христа посведочили и први хришћански мученици, међу којима су посебно значајни свети Флор и Лавр који су пострадали у Улпијани крајем 2. века. Флор и Лавр били су скулптори који су своје умеце науцили од цувених скулптора тога времена Прокла и Максима. Крајем 2. века они долазе на простор Илирика и страдају за Христа у Улпијани дарданској након сто су порусили кипове паганских богова. Остаци древне Улпијане у којој су пострадали Флор и Лавр могу се и данас видети на простору Грачанице.
Улпијана се први пут је помиње у списима Птоломеја средином 2. века. Поцетно мање рударско насеље почетком 2. века, за време владавине цара Трајана (98-118), добило је статус римског муниципија, а касније је постало и седисте епархије. Након Миланског Едикта 313. год. и реформе црквене организације под царем Константином и његовим наслединицима ово подручје је дошло под јурисдикцију Солунског Викаријата, сто се јасно види из писма римског папе Инокентија и солунском викару Епископу Руфу 412. године, по коме Викаријату припада подручје Дарданије (данасњег Косова и Метохије). Друга половина 13. и прва половина 14. века представљају златни период српске духовности и културе на просторима данашњег Косова и Метохије. То је период великих градитељских подухвата и градње бројних цркава и манастира, међу којима се посебно истичу Богородица Љевишка у Призрену, Пећка Патријаршија, Бањска, Грачаница и Високи Децани.
Манастир Грацаницу је подигао српски краљ Милутин (1314-1315) на речици Грачанки на темељима старе византијске базилике из 11. века. У Грачаницу је већ у 14. веку пренешено седиште липљанског епископа, који се од тада понекад назива и "грачанички". Грачаница се касније помиње као седисте грачаничких и новобрдских епископа и митрополита све до 1455. и пада под турску власт. Манастир Грачаница са црквом посвећеном Успењу Богородице представља ремек дело не само српске средњовековне већ и свехришћанске уметности. Из грачаничке оснивачке повеље, исписане на зиду ђаконикона 1321. године, сазнаје се да је манастиру приликом оснивања приложен велики број поседа, села и заселака за његово издржавање. Манастир је први пут пострадао 1383. године када је приликом једног турског продора изгорео пирг у којем су чуване књиге. Грачанички настојатељи су и под Турцима наставили да се боре за опстанак свог манастира, који није одмах изгубио све приходе. Године 1570. братство је примило обавезу да узгаја соколове за султана, како би заузврат добило извесне олакшице.
Током друге половине 16. века, у време новобрдског митрополита Никанора, у манастиру је заживео јак преписивачки центар. Кратко време у Грачаници је радила и једна од првих штампарија не само у Србији него и на Балкану. У њој је, по налогу митрополита Никанора, године 1538/9. штампан један Октоих петогласник. Крајем 17. века манастир је почео да пропада, поступно постајући мирска црква. Грачаничка црква има основу крста уписаног у правоугаоник. Купола је постављена на четири слободна ступца, а у угловима здања су још четири мање куполе. Пастофорије уз главну олтарску апсиду саграђене су као посебне просторије. Два масивна ступца одвајају унутрашњу припрату од наоса. У један стубац су уграђене уске степенице које воде у катихумену смештену над припратом.
Лепота грачаничке цркве се огледа и у поступном пењању форми. Градитељ је то постигао постављањем два двоструко укрштена свода: нижи сводови су широки колико и црква, док су виши сводови знатно ужи у подножју велике куполе и малих купола, ове куполе се затим уздижу над заталасаном масом зидова, сводова и калкана. Осећај мере незнаног неимара огледа се и у видљивој уздржаности приликом украшавању фасада које је, као супротност набујалој форми, само мало прошарао опеком. Вероватно у другој половини 14. века цркви је дограђена отворена спољашња припрата чији аркадни лукови прате општи покрет маса. Године 1570, у време патријарха Макарија Соколовића и поновног успостављања Пећке патријаршије, грачанички храм је обновљен: зазидани су отвори на припрати и она је добила нов живопис. Овом обновом је руководио тадашњи херцеговачки митрополит, будући српски патријарх Антоније, који је пореклом био из исте породице Соколовића. Метафорички речено, живопис грачаничке цркве је представљао генералну пробу за монументално украшавање црквеног ентеријера, на којој су заједнички наступили ктитор, иконографи, литургичари и сликари; њихово умеће је добило пуну потврду неколико деценија касније, у енциклопедијском духу живописа манастира Дечана. Сликари Грачанице су успели да стотине ликова и сцена распореде на јасан и прегледан начин унутар разуђеног простора цркве.
Хрстос Пантократор заузима централну куполу, а јеванђелисти су распоређени у четири бочне куполе. У главној апсиди су Богородица, Поклоњење Агнецу и Причешће апостола, као и велики број Старозаветних сцена. У проскомидији је представљен циклус Светог Николе, а у ђаконикону Старозаветне сцене које проричу догађаје из Христовог живота. На западном зиду ђаконикона је оснивачка повеља краља Милутина, на јужном зиду слика сахране липљанског епископа Теодора, а у непосредној близини је и молитвени портрет рано преминулог Тодора, сина деспота Ђурђа, који је вероватно насликан око 1429. године. По сводовима и зидовима наоса приказан је изузетно велики број композиција и циклуса: Велики празници, Страдања и чуда Христова, Параболе, Васкрсне стихире, док су у доњим зонама представљене бројне стојеће фигуре светитеља. У западном делу цркве насликане су сцене из хришћанског Календара. Оне се настављају у унутрашњој припрати, где је приказан опширан Страшни суд и - први пут у српском сликарству - Немањића. Ктиторски портрети краља Милутина и краљице Симониде, са два анђела који им приносе круне, постављени су један наспрам другог. У непосредној близини је још један портрет ктитора, али је он сад приказан као монах са својом мајком краљицом Јеленом Анжујском, која је такође одевена у монашку ризу.
Уз бројност сцена и богословску ученост, сликарство Грачанице одликују и високе ликовне вредности. На фрескама се запажају одлике новог цариградског стила који је, по династији која је тада владала Византијским царством, назван класицизмом епохе Палеолога. У Србији га је афирмисао краљ Милутин у својим бројним задужбинама. За разлику од сликарства претходне епохе, фреске имају мањи формат, често не већи од иконе, јер се избегава свака монументалност. Истовремено, оне добијају врло пажљив сликарски третман који води рачуна о детаљној, колористичкој, тонској и валерској довршености сликарске материје, због чега понекад изгледају као иконе. У композиције се уводи мноштво фигура, пажљиво простудираних делова ентеријера, посуда, елемената архитектуре украшених драперијама, уз наглашену употребу обрнуте перспективе. Приметан је и снажан утицај литургијске поезије, који се на сликама остварује употребом симболичних представа. На сликама се појављују бројне позајмице из античке, нарочито хеленистичке уметности како у чисто формалном смислу, тако и у детаљу. Све ове одлике примењене су у грачаничкој цркви. Иако потписи њених сликара нису сачувани или нису ни били остављени, претпоставља се да су, попут неких других Милутинових цркава, и Грачаницу живописали Солуњани Михаило и Еутихије. Осликавање је завршено вероватно око 1318. године, а најкасније 1321. године када је умро краљ Милутин. Сликарство спољашње припрате је имало две фазе: старију из око 1530. године и млађу из 1570. године. Старије фреске су сигниране грчки јер је тадашњи митрополит Никанор признавао јурисдикцију Охридске архиепископије. Овим фрескама припадају сачувано Христово крштење и композиција Другог васељенског сабора. Млађе сликарство је урађено по налогу патријарха Макарија Соколовића, о чему се сазнаје из очуваног натписа. Осликани су бројни портрети српских црквених поглавара из времена државне самосталности, као и духовних вођа српског народа из доба турске власти. Грачаничка збирка књига, икона и црквених сасуда је данас врло скромна. Од богатих дарова првог ктитора, краља Милутина, и поклона каснијих даривалаца ништа није сачувано.
Посебну вредност представљају две старе иконе. На првој је приказана хиротонија митрополита Никанора, са његовим портретом и двема занимљивим сликама античких пророка. На другој су приказане сцене мучења Свете Февроније и портрет наручиоца иконе - митрополита Виктора. Од осталог грачаничког блага сачувано је једно јеванђеље из 15. века са заставицама сачињеним од кружних преплета.